šetnja gradom

Ma kaj da rečem, dosadno mi je i nekud bi išel. Išel bi, a da se ne moram maknuti iz fotelje. Sav sam neodlučan i pomalo razočaran sam sa sobom. Zakaj se nemrem odlučiti kaj hoču, zakaj sam tak len.
E nisam len!!!
U tri skoka sam bil spreman za šetnju tak da sam i svoju Simbicu sa svojom brzinom iznenadil. U džepu njena vodilica u ruci fotić, volja nabrijana na maksimum i kreniii. Što brže kreni jer se inače budem predomislil. 
Odlučil sam da budem prehodal 10 km i to za manje od sat i pol s time da moram, nešto i slikati. I da se mam pohvalim i uspio sam za sat i 28m minuta odpješačiti 10 km, ali to sad i nije važno. 
Važno je da sam si zadal za temu slikanja starih kuća u Gornjem gradu u Križevcima i zapuštene bunare.

  Zanimljivost tih starih zapuštenih kuća je da one spadaju u iznimnu prepoznatljivost građevinarstva jer su sve građene u stilu "Drei fenster" (s tri prozora na pročelju kuće prem ulici).
Stare su, oronule, napuštene, zapuštene... samo još u nekima bude žive uspomene na ono vrijeme nekada, kada se u njima živjelo. 
Neki dajn šetajući skoro stalno sam mislio koliko je nekada u njima bilo topline, zajedništva, dječjeg plača i smijeha, mirisa domaće jednostavne kuhinje i jutarnjih rakijica te domačeg tuduma (domaća sorta bijeloga vina). Kak je u nedjelju tu bilo poseban ugođaj kad se, doduše rijetko, za ručak spremala u rolu od peči na drva raca u protvanju. Na tabli pekle šnite krumpire, a za desert su tu bili ili štrukli ili makovnjača ili orehnjača. Digani kolači.. To je bilo dan kada bi i bogovi želje tu biti i stanovati. Tak je malo trebalo da sve bude izvanredno... 
 Vodili su se svakakvi razgovori, znalo se tko je glavni kaj sve tko mora delati. Bilo je i dosta podrške i shvačanja.
Istina bilo je tu i fest puno posla, ali tko se nije zmučil taj nije znal niti uživati u jednostavnosti i vrijednosti "danas malih"stvari...
Koliko je generacija tu zajedno živjelo i stasalo, odrastalo pa i umiralo. 

 Iako su sada zapuštene ipak su one nadživjele svoje graditelje, a vjerojatne i sve svoje prve korisnike. 
Koliko je zimi bilo tu topline... 
Kad bi bilo opet vrijednih ruku pa da im da novi izgled i novu šansu da nose srce obitelji ...
Uglavnom napravil sam par fotki malo sebi za sječanje i poticaj da se pomoću njih barem na koje kratko vrijeme vratim i doživim ta vremena. Malo za mene  malo za vas morti se i vi najdete zmenom tu u toj emociji i ponovo zajedno doživimo obitelj u pravom smislu te riječi.
Dal sam uspio?  Nadam se barem malo da jesam...