još jedna šetnja nedjeljom

tko bi rekao da može ovako izgledati vrijeme krajem sedmog mjeseca.... Sjedim na kompu, muvam se po kući, nešto skuham, punom toga pojedem i ne mogu više... iako grmi i sijeva baš me briga, uzimam kišobran, svoju pesiku Simbu i učas jurimo svojom utabanom rutom od 7, 5 km... Možda bih još in izfurao ovu zatvorsku kaznu da nisu rekli da će iovako biti sigurno do srijede ili... ma baš me briga ja već prvi kilometar za zagrijavanje isfurao.. Usput sam čak gdje koga i sreo, većinom kako šeču pese nekoliko brojeva večih ngo što mogu kontrolirati, valjda je to fora. Što već pas to veća moć, samo neznam kakva, možda moć inteligencije da plaši sve oko sebe... No tu je samnom i fotić, ovaj puta ga nisam zaboravio... pomalo kiši, pomalo grmi, ali mi je izvrsnooooo
Fotke su same bježale u fotić i to one neočekivane, one kraj kojih stalno prolazimo, ali ih ne vidimo... 
Vidim da ne vidim...

 

 

 

 

 

  

 

 

 

 

 

 

 

šetnja gradom

Ma kaj da rečem, dosadno mi je i nekud bi išel. Išel bi, a da se ne moram maknuti iz fotelje. Sav sam neodlučan i pomalo razočaran sam sa sobom. Zakaj se nemrem odlučiti kaj hoču, zakaj sam tak len.
E nisam len!!!
U tri skoka sam bil spreman za šetnju tak da sam i svoju Simbicu sa svojom brzinom iznenadil. U džepu njena vodilica u ruci fotić, volja nabrijana na maksimum i kreniii. Što brže kreni jer se inače budem predomislil. 
Odlučil sam da budem prehodal 10 km i to za manje od sat i pol s time da moram, nešto i slikati. I da se mam pohvalim i uspio sam za sat i 28m minuta odpješačiti 10 km, ali to sad i nije važno. 
Važno je da sam si zadal za temu slikanja starih kuća u Gornjem gradu u Križevcima i zapuštene bunare.

  Zanimljivost tih starih zapuštenih kuća je da one spadaju u iznimnu prepoznatljivost građevinarstva jer su sve građene u stilu "Drei fenster" (s tri prozora na pročelju kuće prem ulici).
Stare su, oronule, napuštene, zapuštene... samo još u nekima bude žive uspomene na ono vrijeme nekada, kada se u njima živjelo. 
Neki dajn šetajući skoro stalno sam mislio koliko je nekada u njima bilo topline, zajedništva, dječjeg plača i smijeha, mirisa domaće jednostavne kuhinje i jutarnjih rakijica te domačeg tuduma (domaća sorta bijeloga vina). Kak je u nedjelju tu bilo poseban ugođaj kad se, doduše rijetko, za ručak spremala u rolu od peči na drva raca u protvanju. Na tabli pekle šnite krumpire, a za desert su tu bili ili štrukli ili makovnjača ili orehnjača. Digani kolači.. To je bilo dan kada bi i bogovi želje tu biti i stanovati. Tak je malo trebalo da sve bude izvanredno... 
 Vodili su se svakakvi razgovori, znalo se tko je glavni kaj sve tko mora delati. Bilo je i dosta podrške i shvačanja.
Istina bilo je tu i fest puno posla, ali tko se nije zmučil taj nije znal niti uživati u jednostavnosti i vrijednosti "danas malih"stvari...
Koliko je generacija tu zajedno živjelo i stasalo, odrastalo pa i umiralo. 

 Iako su sada zapuštene ipak su one nadživjele svoje graditelje, a vjerojatne i sve svoje prve korisnike. 
Koliko je zimi bilo tu topline... 
Kad bi bilo opet vrijednih ruku pa da im da novi izgled i novu šansu da nose srce obitelji ...
Uglavnom napravil sam par fotki malo sebi za sječanje i poticaj da se pomoću njih barem na koje kratko vrijeme vratim i doživim ta vremena. Malo za mene  malo za vas morti se i vi najdete zmenom tu u toj emociji i ponovo zajedno doživimo obitelj u pravom smislu te riječi.
Dal sam uspio?  Nadam se barem malo da jesam...