ĐURĐEVO pod LIPOM

Pogledal sam u nebo i da, moglo bi, moglo bi i ove godine za Đurđevo biti kiše, pa to je tradicija. Kakvo je to Đurđevo ak nema kiše -nasmijem se sam sebi u kosmatu bradu na toj dosjetki. Uzmem kišobran i brzim korakom ravno prema vatrogasnom domu. Zakaj? Pa zato kaj od tamo ide povorka prema centru Gornjega grada, prema našoj LIPI.
Kiše ni bilo!

I stigel sam baš na vrijeme kad se formirala kolona na glavnoj cesti, I bormeš je bilu tu jedno sedam KUD-ova, mažoretkinje, izviđači, motoristi, puhački orkestar, male mažoretkinje, penzionerke (zbor)ženska gradska straža,...i fest nas puno koji smo se ugodno šetajuči po nogostupu, šeprili uz povorku.

Divna slika na cesti, divna slika nas posjetitelja s obje strane, a svi zajedno u laganoj kretnji.

Dojam izvrstan! Puno boja živahne mladosti tako s e fino stopilo ili bolje rečeno, uklopilo u tu iznimnu povijesnu arhitekturu Gornja garda uz proljetno zelenilo cvijeća i drveća.

Program pod lipom onak kak svakom paše, puno kratkih i dinamičnih nastupa. Program je vodil Cajtungspisatel Ottone Novosel Franz, a sve je pozdravila predsjednica organizatora Branka Gold.

E da nisam rekel. I ove godine, već 24. put za redom, organizator je Gornjogradsko dobrotvorno i kuturno društvo LIPA.
Da su to i ovoga leta super to speljali, jesu i zato im se pohvale od mene, a bormeš i od posjetitelov, ali i izvođačov.
Članovi LIPE svaka vam čast.

 

Gorjanska lipa

Đurđevo pod  Gornjogradskom lipom,

tom našom lipom, kaj su je naši Gorjanci zdavna tu posadili...

Kaj su se pod njom više od sto let zguštom sladili

navade svoje furt i sponosom slavili

samo se najbolšem pajdaštvu klanjali.

Lipa je bilo mesto gde je srce teško disalo

gde se poštenje trdim žuljima pokazivalo,

gde je izgovorena reč bila vekša od zakona

gde je pravi sused  bil vrednovan odmah ispod Boga.

Lipa je gledela i sprovode i svatove

i odlaske svojih pesjakov vu razne ratove.

gledela je i kak mala deca vu muže zrastaju

i kak dečki s curama zvrkasto flerutju.

I kak ti isti muži zletima vu dedi s škralkima postaju

i svoje vnuke, tak radosno, njoj pod krošnju peljaju.

Vidla je lipa i one koji su se z vojni  promijenjeni vračali

i se jedno bi prvo pod nju svračali

Grlili bi ljubili njeno drevo i svoje zabrinute majke i žene,

slanim suzama pripadnosti natopili bi joj korjenje,

udisali je punim plučima,

a nekima je kao zadnja slika

ostala baš ta Gorjanska stara lipa

kao nekaj najvažnešeg domačega vu očima.

Nema više one stare lipe

na njenim korjenjima mlada je lipa zrasla ,

isto lice, iste želje, isto srce,

isti pogled koji  govori

da svatko treba svoje da poštuje,  ljubi i voli,

a ona bu zanavek baš tu med svojima

da svoj Gornji grad vu zeleno oboji.

PjerJP